Prva trudnoća

9-ti mesec, nalazi uredni, CTG miran, otvorena 2 prsta dve nedelje. Doktor predlaže da zakažemo carski rez, jer beba na ultrazvuku već ima 4000gr, odbijam isto iz razloga, jer "mi mame, možemo sve". 40-ta nedelja, svaki drugi dan odlazim na pregled i apsolutno nema nikakvih dešavanja. Četrdesetprva nedelja, doktor zakazuje prijem u bolnicu, za sredu, a kako je naredni dan dežuran, pa da bi mogao da bude tu tokom celog porođaja. Dogovaramo se da me u četvrtak ujutru pripreme za porođaj i da me spuste u salu, da me priključi na indukciju i kako bismo se moja devojčica i ja, konačno upoznale. Međum, noć, sreda na četvrtak...iznenadno krvarenje...

 

Četvrtak noć...sestra me budi se iz totalne anestezije. Jedva uspevam da progovorim i pozovem muža i sestru na viber - video call, samo da ih vidim i da čujem da li je sve u redu sa bebom, jer nisam mogla da govorim, a sestre nisu bile zainteresovane za davanje bilo kakvih informacija. Ubrzo shvatam da sam na odeljenju intezivne nege. Onda kreće ustvari prava agonija. Bebu je pre mene video moj suprug. Tek u subotu po podne me prebacuju na odeljenje i to zahvaljujući mojoj sestri...

​

​

​

​

​

​

​

 

O celoj trudnoći, o tome kako sam ipak završila na carskom rezu, o tome kako nije bilo mesta na odeljenju carskih rezova, o dojenju i o svemu ostalom, saznajte na našoj on line radionici.